Nikad nisam bila neka partijanerica. Da se razumijemo: volim dobar koncert, dobar tulum, al više nemrem popit ko nekad. Ma, koga zavaravam: nacugam se čim stanem na čep, a zadnji put sam bila budna u pol 4 onomad kad nam je krov procurio. Nekad sam uredno (ne i često) znala ptkom visit na tulumu, otić doma oko pol 5, odspavat dva sata i, nakon kavice i umivanja, odradit subotnju jutarnju šihtu na radiu. Čila, orna i vesela. Ok, da, dovukla bi se doma, poručala i stropoštala se u REM fazu istog momenta kad bi mi glava dotakla jastuk/zgužvanu deku/hrpu veša za peglanje/bilo što što glava može dotaknut a da se nalazi na krevetu/kauču.

To je bilo divno doba mog podstanarskog života i početka radijske karijere. Jedina briga je bila platit stanarinu i internet… U biti, internet je bio na prvom mjestu. Garderobica se vrtila isto tu negdje pri vrhu popisa prioriteta i naravno – bon za mobitel! Čak ni surova istina o gaćama s kojom sam se suočila puno godina ranije (zmazane gaće se ne operu same od sebe i ne skoče uredno složene u ladicu samostalno) nije bila toliko bitna jer mi je blizu zgrade bio jedan dučan donjeg veša, pa sam nerijetko (da, znam, bljak!) uskakala u neke opskurne, friško kupljene komadiće špagice koje više žuljaju nego služe svrsi al su eto “baš fora”.

Onda sam upoznala svog muža, pa smo zajedno divljali vikendima, što po tulumima, što po (njegovim) svirkama. A onda smo odlučili postati romantični i vjenčat se. Naravno da su prva pitanja (i to uglavnom od nekih kvazi frendova) nakon što smo “objavili zaruke” bila –  “kače beba?”, “u, jesi je… a?” i sl. No s obzirom da “neće beba” i da “me nije”, nastavili smo s bezbrižnim životom. Uslijedio je i brak, i preseljenje u našu Vilu Vrhovec i ama baš ništa se nije promijenilo. Dobro, udomili smo Šamona, pa smo se ipak počeli malo vipe organizirati no sve je to ništa spram promijenama koje je u moj/naš život donjelo trčanje.

noge

Prošli petak naš kompa Krešo (Oremuš) zove na koncert. Moj odgovor: odi ti, ja imam trening! Večeras, koncert Picksiebnera: Odi ti, ja imam trening! Što se dovraga desilo? Pa, puno toga…

Za početak, opskurne špagice nestale su pojavom udobnih gaća koje se možda ocrtavaju na velebnoj planini Firstoniji, ali su zato udobne i ne stišću. Grudnjak sam zadnji put obukla na Ćulipetrovu svadbu i to samo zato jer mi je ispod haljine virila naramenica sportskog topa, pa mi je susjeda objasnila da to “možda i nije nasvečanija opcija”. To je ujedno bila i poslijednja prilika u kojoj sam nabadala u štiklama (samo u crkvi… Borosane su zakon!!)  Moja 3 dvokrilna ormara (imamo ih ukupno 4) sve su krcatija trenirkicama, tajicama i hlačama s gumilastikom dok su traperice i ine hlače sa šavovima proglašene najgorim neprijateljima. Šminka?  Pih! Našminkali su me danas na HRT-u. Pa, ne plaćam RTV pristojbu za niš’… Ono najsjajnije u mom životu su piđame. Najdraža i najbolja svakako je ova u jednom komadu (da, sa stopalima).

Petak navečer nekada je podrazumijevao opsežne pripreme u vidu friziranja, šminkanja, depiliranja svega i svačega, čupanja brkova i obrva. Sad se pripreme sastoje od provjeravanja imam li čistih čarapa za trening i adekvatnog doručka za sutra, jel mi čista duda, i jednadžbe nazvane “u koliko sati najkasnije moram zaspati da bih se naspavala u odnosu na vrijeme potrebno za jutarnje spremanje te adekvatno navijanje budilice”. A jedino čupanje je čupanje kurjih očiju ili noktiju kad ti napol odpadnu.

Ono što me tješi je da – nisam jedina. Prošli petak, kad sam svečano objavila domaostajajući status na facebooku, misleć da ga nitko neće vidjet (jer su svi vani, samo sam ja luzer doma u piđami sa stopalima), umalo me šlogiralo od količine lajkova. I onda sam malo bolje promotrila situaciju i skužila da se radi o većinskim lajkovima mojih šulkolega. Ovih s trčanja.

I zato, ovaj petak nisam lektorirala tekst. Ispravite me u komentarima. Pravi tulum, kaj ne?

U piđami: Ivi First

Podijeli tekst na društvenim mrežama: