Bilo je to “Summer of ’69.”… Dobro nije baš tako, bilo je točnije “Winter of 2016.”. Kaže meni poznanik i suradnik na poslu da upišem neku školu trčanja. On je trener (pozdrav Mesec 😊). Ideja zazvuči super pa pošaljem ja taj mail. Stignu natrag informacije i poziv za uplatu i ja u tom trenu odustanem. Joj pa ja radim svaki drugi tjedan popodne, pa svaku drugu subotu, joj, joj, bla, bla.. Ništa od toga. Tada nije bilo suđeno. Stiže mail u “Winter of 2019.”, imali su me u evidenciji. Situacija odjednom puno blistavija (čitajte očito sam ja bila spremnija na taj korak) na porodiljnom sam, tim “čuvalica” spreman (hvala najbolji mužu i najbolja mama), vrijeme je za akciju.

Stigao je prvi dan treninga, negdje u 15 i 30h gledam kroz prozor, a vani prizor za pamćenje! Ne samo da se nebo otvorilo nego smišljam novo ime za taj uragan koji puše. Ali uragan se zvao Trčaona. Tako snažan uragan da mi od tog dana ne smetaju kiša ni sunce ni vjetar ni odrađivanje treninga samostalno ako se pogodi kakav praznik i slično. To je jedno veliko uzbuđenje tri puta tjedno, to je sreća, to je ponos, to su ne samo rečenice “Ja to mogu!” nego i “Ja mogu još višeee!”.

Naša draga trenerica Branka

I eto, da ću krenuti još napisati nekoliko redaka o našoj trenerici no riječi su nekako presušile, a svaki epitet nedostojan je nje. Jer ono što sam ja vidjela i našla u njoj očito se ne može tako lako opisati. Branka, hvala za svaku šalu, za svako bodrenje, za svaku rečenicu kojom nam dokažeš da SVI mi to možemo. Hvala ti što mi je zbog tebe trčanje postalo lifestyle. Spremni smo za treninge bez minute hoda!

Napisala: Suzana Brusić Tufekčić, polaznica Trčaone Rijeka

Podijeli tekst na društvenim mrežama: