-Tinaaa… kak je bilo? :)))
-Eeeeej 🙂 bilo je super, bilo je treme naravno, ali više za grupu jer sam jaaako željela da svi završe (i jesu ). Ja sam znala da to mogu, vodila sam D grupu i oni su imali najsporije zadano vrijeme. Trčali smo 2.26h koji su preletjeli sam tak. Na kraju je svima bilo žao što je završilo. Uzbuđenje na početku (više od 5000 ljudi na startu), a na kraju sreća totalna. Kupili smo pivice i legli na tu neku livadu i za***avali se. Ja se osjećam super i jedva čekam sljedeći polumaraton s ekipom, a brijem da ću i solo počet trčati. 🙂 Fenomenalno! :)))
Jedva sam dočekla da mi se Tina napokon javi s friškim informacijama, jer joj je ovo bio prvi polumaraton. Slijedi sponatani aplauz za Tinu: klap, klap, klap, klap… 😀
Cijelu nedjelju provela sam k’o neka zatelebana tinejđerica na fejsu koja čeka da ju predmet požude (nemojmo se zavaravat, pubertetlije su samo takvi pohotnici) “pofrenda”. LOL. Ja sam, doduše ništa manje pohotno, čekala informacije s budimpeštanskog polumaratona na kojemu su nastupali prošlogodišnji polaznici naše škole trčanja (a sada članovi Atletskog kluba Perpetuum mobile). Većini je ovo bio drugi polumaraton u životu te ujedno i prva utrka nakon dugih zimskih priprema.
Fotka prije, fotka uoči, svi spremni. Onda tajac. A poslijepodne kreću statusi. Obarali su se osobni rekordi, nisu se obarali, završilo se, bilo je super, bilo je teško, bilo je, umor, sreća, bole noge, ne bole noge… veselje koje prelazi mađarske granice i možeš ga namirisati tu na zagrebačkim ulicama. A meni srce ko neboder dok ganjam muža po kući sa smartphoneom i pokazujem osmijehe s budimpeštanskih ulica.
-Pogle… još jedan osobni rekord. Gle!
-Ček, ti sve te ljude znaš?
-Ne, neke znam samo iz viđenja. Neke baš i ne znam. Al svejedno. Kaj to nije super??!
Muž, naviknut na moj optimizam i enooooormnu količinu empatije (mislim da imam neki poremećaj) istrpi cijukanje, pijukanje i skakutanje poradi tuđe sreće. Nikad mu to nije bilo baš previše jasno.
A da me sad netko pita tko je to sve istrčao taj polumaraton imenom, prezimenom ili nadimkom – ne bih znala. Ne znam ni vremena koja su istrčali. Iskreno, baš me briga koliko su trčali, jer svi su postigli ono što su htjeli. Puno me više raveselio osmijeh na licu Perpetuumovaca nego brojček ugraviran na poleđini medalje.
Ja doma imam nekoliko medalja – par zlatnih, par srebrnih. A jedna zlatna je s lanjskog adidas kvartovskog krosa na Folki. Nemam pojma koje mi je bilo vrijeme, znam samo da je osim mene u toj kategoriji trčala još samo jedna mama s malom curicom. U biti, one su se šetale za rukicu, a ja sam hvatala zrak u predinfarktnom stanju i pokušavala se nekako dočepati cilja bez da iz sebe izbacim litru kave koju sam ujutro doručkovala uz cigarete. U ukupnom poretku – gutala sam prašinu nabrijanih klinaca i trkača i bila negdje pri dnu liste rezultata. Al u svojoj kategoriji – prva, prvcata, ponosita i gorda!!!! Na to zlato gledam više kao na finišersku medalju nego na zasluženo prvo mjesto. Jer, zbilja – jedva sam se dovukla do cilja.
Zgodno je jurit na rezultat. Al najzgodnije mi se čini jurit na smog sebe. Ako daš sve od sebe, onda ni rezultat ne može biti loš. A jedina osoba koja ti može i smije reći da ti je vrijeme loše si ti sam. Ostale zle jezike treba pretrčati. 😉
Ivi First